Pošto su Lalini bili onako siromašniji, a kao i svaka porodica koja se bavi poljoprivredom uglavnom su se sami snalazili i dovijali za razne potrepštine.
Rešila Sosa jednog dana da pokaže svekru kako je vredna i snalažljiva, pa odluči za početak da pospremi celu kuću:
– Svekre, je l’ imate pajalicu za prašinu, hoću da opajam kuću?
– Nemamo snajka moja slatka.
Ne bi Sosa ljenja pa mrtva ladna odseče svekru kosu, napravi pajalicu i opaja kuću.
– Svekre, imate li četku za ribanje, hoću da oribam podove?
– Nemamo snajka moja slatka.
– Ne bi Sosa lenja pa ladno odseče svekru bradu, napravi četku i oriba sve podove.
Za to vreme Lala se vraćććća sa njive, kad ugleda ćaleta na drvetu na vrh krošnje:
– Ćale, ta šta radiš to je l’ si šenuo načisto?
– Ta, ne pitaj me ništa Lalo sine, eno snajka hoće tortu da napravi, sastavlja spisak, pa se plašim da joj ne zafali jaja…
Udala se Sosa za Lalu @ vicevi o Vojvođanima, vicevi o Sosi i Lali