Pošto su Lalini bili onako siromašniji, a kao i svaka porodica koja se
bavi poljoprivredom uglavnom su se sami snalazili i dovijali za razne
potrepštine.
Rešila Sosa jednog dana da pokaže svekru kako je vredna i snalažljiva, pa
odluči za početak da pospremi celu kuću:
– Svekre, je l’ imate pajalicu za prašinu, hoću da opajam kuću?
– Nemamo snajka moja slatka.
Ne bi Sosa ljenja pa mrtva ladna odseče svekru kosu, napravi pajalicu i
opaja kuću.
– Svekre, imate li četku za ribanje, hoću da oribam podove?
– Nemamo snajka moja slatka.
– Ne bi Sosa lenja pa ladno odseče svekru bradu, napravi četku i oriba sve
podove.
Za to vreme Lala se vraća sa njive, kad ugleda ćaleta na drvetu na vrh
krošnje:
– Ćale, ta šta radiš to je l’ si šenuo načisto?
– Ta, ne pitaj me ništa Lalo sine, eno snajka hoće tortu da napravi,
sastavlja
spisak, pa se plašim da joj ne zafali jaja…
